ŠVEDSKI STO

Kada se sticajem okolnosti, u kraktkom vremenu u pop kulturi podudari nekoliko naizgled nepovezanih stvari, dobar je znak, da o tome treba ponešto zabeležiti, pokušati povezati ih u logičku celinu. Jedna ali nedovoljno zapažena vest je da je muzej istorije Jugoslavije, konačno posle kako kažu 7, a čini se i više godina napravio novu muzejsku postavku u Kući cveća. Ona je sačinjena od ličnih predmeta ali i bogatih poklona, Josipa Broza Tita, najznačajnije istorijske ličnosti sa ovih prostora. Logično je da je prikaz njegovog svakodnevnog života, postfestum odgovor na neprekinuti interes vezan za njegov lik i delo, koje čini “MIJ” najposećenijom kulturnom destinacijom u nas. Druga potpuno neopažena više činjenica negoli vest, je da nacionalnim medijskim prostorom nakon višegodišnijh dominacija meksičkih, indijskih i turskih serija supunica, zavladao barem na tren, skandinavski krimi noir. Od inspektora Valandera do Marije Vren, od filmske triologije o njihovom agentu tajne službe Hamiltonu do “Godfather” takođe triologije “Laka Lova”. Naravno ova potonja bez ikakvog odjeka u našem javnom mnjenju iako je očigledno barem u percpeciji švedskog društva, nekadašnji negativni predznak sicilijanski, smenila odrednica srpski. Elem, pitanje je šta je kvaka između nepovezanih uvodnih rečenica. Vremenska podudarnost studijske posete grupe domaćih kreativaca u organizaciji Švedskog instituta i UK Parobrod, Umei – EU prestonici kulture i Stokholmu, bonus. Da li zapravo poznajete bilo koga od prijatelja koji bi se npr. umesto Barselone, Amsterdama ili Berlina, kada je reč o višegodišnjem trendu tzv. letnjeg citybreak turizma, zaputio u Kopenhagen, Hamburg ili Stokholm. Ne, jer to je put kojim se definitivno ređe ide, pogotovo ako apstrahujemo još tradicionalnije odrednice:Peštu i Prag, Pariz i Rim. A zapravo glavni grad Švedske je najlogičniji izbor ako uvažavamo da su na svetskom nivou 2 najznačajnija lifestyle brenda poslednje decenije, H&M, i Ikea. Sociološki i antopološki odgovor odgovor između ostalog, nalazi se u poimanju muzeja kao osnovne infrastrukture neformalnog obrazovanja, ali i kao bazične poluge kreativne industrije. Drugo ime za taj zbir kvalifikacija je “Đurgarden” ostrvo u Stokholmskom arhipelagu, prirodni rezervat u centru grada slično i samo u tome sličan, našem Ratnom ostrvu. Još od 16. veka kada je kralj Džon III naselio irvase i losove, ostrvo se razvija kao prostor rekreativnog sadržaja sve do današnijh dana kada ga je prošle godine posetilo preko 16 miliona posetilaca po čemu je 2. muzejski kompleks u Evropi! Na njemu se nalazi 21 kulturno istorijska referenca, od muzeja do zabavnog parka, jahting marine, skandinavskog zoološkog vrta, suvih brodogradilišnih dokova i najstarije linije tramvaja. Pet institucija, vredno je istaknuti. Pre svih ono što je u Njujorku Metropolitan, a u Londonu Britanski muzej, ovde je Nordiska, istorijski kulturni kontent ali kroz prizmu etnografskog i muzeja i primenje umetnosti. Potstaknut svojom katedralnom arhitekturom, daje odgovor na pitanje s početka, kako se nacija od samo 10 miliona, učinila ekvivalentnom u popkulturnom uticaju kao da ih je 100 miliona. Istovremeno bez namere da zadre u bilo čiju profesionalnu sujetu, nama postavlja “ŠBBKBB” pitanje. Kada bi beogradski, sopstvenim kolekcijama nedovoljni ali kreativnošću vitalni Etnografski i muzej Primenjene umetnosti, baš kao i nepregledni nedostupni depoi spomenutog Muzeja Istorije Jugoslavije, bili departmani u npr monumentalnoj zgradi direkcije Železnica na uglu Nemanjine i Sarajevske. Da li bi taj novi nacionalni muzej, savremenim interaktivnim izlagačkim konceptom, bio samoodrživ računajući na desetine posetilaca kako onih koji pohode Titov grob, tako i svih onih iz “Noći muzeja”. Drugi je Skansen koji je postao etimološki sinonim za sve etno parkove po svetu nalik našem Sirogojnu, a koji datira čak iz 1891… Treći je svetski najčuveniji pomorski muzeju sa samo 1 eksponatom, prezerviranom drvenom ratnom krstaricom “Vasa” iz 17.veka, izvađenom tokom 3 decenije poslednje decenije 20.veka sa dna Stokholmskog arhipelaga, izloženom u 90% originalnom izdanju. Četvrti, muzej posvećen, uz Bitlse definitivno najvećem muzičkom pop fenomenu epohe 70tih-80tih, grupi Abba.

Dakle o potonja tri, samo uzgredna ali apsolutna preporka, više reči nekom drugom prilikom. Reč više još o samo jednom tzv. Spiritmusem-u, otvorenom 2012, koji je u tekućoj 2014. već nominovan za nagradu “Najbolji evropski muzej”. Nastao je kao posledica privatizacije industije alkohola kada je švedska vlada prodala brend i destileriju Absolut vodka, ali zadržala preko 800 umetničkih predmeta od Endi Vorhola do Damjana Hirsta rađenih u okviru ranijih CSR narudžbina. Značajnu sumu novca od te privatizacije opredelila je za transformaciju mornaričkih hangara na Đurgardenu u budući muzej čija je prevashodna namena bila da se fenomenološki pozabavi tradicionalnom skandinavskom povezenošću sa običajem-lošom navikom konzumacije alkohola. Ona je bila uzrokovana podnebljem – 9 meseci kratke obdanice i posledičnom depresijom. Danas predstavljena različitim insenacijama: tradicionalnih sezonskih okupljanja gde se pije, zadovoljstvom ali i bolom, provokacijama čula mirisa i ukusa. Prevedeno na prost jezik, može se priuštiti osećaj, kada se pijani nađete zimi okliznuti u snegu, ili kad vas u predsoblju dočeka muž/žena. Naravno, postavka je štaviše nadograđena još jednim etnološkim fenomenom, “Swedish sin” ili u bukvalnom prevodu institutom “Švedskog akcionog filma”. Od Bergmanove “Monike” iz 1952. i uvođenja seksualnog vaspitanja u školstvo 1955., preko pornografije “Come blow the horn” do današnjih dana potpune detabuizacije polova i seksualnosti. Kurator muzeja gospodin Leif, sada u penziji, bivši je Bergmanov asistent na položaju upravnika Dramatena. Sa suptilnošću i vitalnošću jednog Jovana Ćirilova sprovodi nas kroz spomenute tri programske celine. Muzeji su ne samo konceptom nego i otvorenošću prilagođeni običnom čoveku, novom neuštogljenom posetiocu, a njihova samoodrživost ali i izazovni novi posao za mlade umetnike kroz prostor muzejske prodavnice, nešto na šta je naša sredina alergična. Jer kako - nikako kafana ili svadba u muzeju. A u Švedskoj može, i bilo bi super kada bi donosioci odluka (decisionmakeri) u agendu službenih proputovanja, uvrstili i Đurgarden- knowhow umesto isključivo robnih kuća na početku spomenutih brendova. Internet/Google/društvene mreže su potvrda da 1000 čuti, nije isto što i jednom videti, jer se nažalost kod današnje mladog sveta kontinuitet neformalnog obrazovanja opštom kulturom doživljava isključivo kao presedan a ne permanentna potreba. Exit ne može biti supstitucija za klupsku scenu, baš kao ni spomenuta “Noć muzeja” za avangardne inicijative poput novog muzeja moderne umetnosti u zašto da ne, zgradi Bigza ili termocentrale u marini Dorćol “Snaga i Svetlost”. No to je već digresija o komunikaciji države i potencijalnog mecenarstva usled nedostatka novca sa jedne ali i filantropije s druge strane. Možda je Švedska zemlja neutralnosti u oba svetska rata, kao pojam standarda i izbora, suviše apstraktni primer, neprimenjiva matrica za naš mentalitet, a naš maksimum, dobre vesti sa početka.